ЈУТРА ЈУГОВА
Скрише се у оку модри брегови,
скучи се видик у круг најужи;
цестама круже лишћа збјегови
и навријеше кише – зајужи.
Погледаш – пути лишћем засути.
У сјетну жељу мисли потону:
сви срцу драги близу да су ти
као да чекаш уру потоњу.
Сломи те нека туга прастара
што је и предак ћутке тугова
уз мукли звекет старих ластара
у давна нека јутра југова.
КИШЕ ЈЕСЕЊЕ
Утихли градом кораци.
Јесење небо проплака,
Пуни су воде облаци
и воде пуне облака.
ЉУДИ СЈЕНКЕ
Има на свијету мирних, добрих људи
што кроз живот нечујно и тихо газе
као да ногом ступају по памуку,
а наше очи никад не опазе
ни њих ни њину тиху радост или муку.
Има ћутљивих патника на свијету
што се само уморно и горко насмијеше
на људе кад се о њих тешко огријеше
и сумину их невини, налик цвијету.
И има људи усамљених и боних,
са образима упалим и жутим
што не чује им се ни смијеха ни плача,
што живе као самотна и дивља драча,
али с бодљама унутра окренутим,
да ниједна никога не огребе
и да ниједном никога не убоду
до само своје рођено срце, и себе.
Њих не види наше око кад их сријета,
кад тихо прођу у мимогреду мирну,
јер никог они ни лактом не додирну
у вјечној гужви и вреви овог свијета.
И живе они тако, нечујни и невесели,
и миле као сјенке, као вријеме и сати,
и тек кад умру, сломљени и увели,
објаве црни посмртни плакати
да су и они са нама живјели.
ПУТОВАЊЕ НА КЛИНИКУ
1.
Пролети њива, топола, грана,
кућица ниска у дну шљивика;
затрепти сјетно – од чежње ткана –
далеког дома дрхтава слика.
Ноћ црни конац дивљине суче,
И звони, звони точкова лупа,
као да неко шинама ступа
па ногом једном дрвеном туче.
2.
Станица бучна великог града.
Дрхтаве ноге тромо ме вуку.
А ноћ и магла и киша пада,
и никог знаног да стисне руку.
С перона само носач ми приђе,
погурен, с мокрим рукама двјема.
Ал мене и он нек мимоиђе:
за патње људске носача нема.
ПОВРАТАК
Равницом сремском воз ме носи
у родни крш далеки.
Па час ту травни сјенокоси,
час љути камен неки.
То зов се мени родни причу,
То путем сним о њему,
па зато јутрос брда ничу
по равном, пустом Срему.
ПОРУКА ДАЉИНАМА
Вама сам чежње и дио срца дао,
на родном кршу остао преполовљен,
ко сухи чапур у камен урастао,
копривом љутом и драчом закоровљен.
На мамите ме звијездом врх планине,
не зовите ме кад сунце родно сија:
очима овим болне сте, о даљине,
ал' завичај је даљина најболнија.
СЛОМЉЕНОМ ОКНУ
Сломљено окно са пола стакла,
ко ли те разби, шта ти је било?
Је ли те рука каменом такла,
ил док си одсјај даљине пило
залупи вјетар прозорско крило?
Ко ли ти узе одбљеске дана,
небо и кућу у грању скриту?
Ко ли ти уби у лету птицу
и сломи гране јаблану виту?
Да неко ко те по судби своји
скрхано твоје комађе споји,
да ли би слику још крила стару
та ситна парчад на тротоару?
Сломљено окно из танког рама,
у теби видим, док слази тама,
крајичак пута и голо поље.
А кад се мало загледам боље,
да ли то видим и себе сама?
У СУСРЕТ НЕБУ
Сјај чудни један запад точи.
На земљу небо слази крадом:
носе га, носе жутим градом,
носе га стакла, воде, очи.
Сјај чудни један запад има:
висока стабла к њему стреме,
пут њега ноћас птице нијеме
хитају, пјане, у јатима.
Од неба тога жутог пијан,
и ја му поглед мутни шаљем,
на земљи овој теским маљем
живота патног изубијан.
Кроз шапат трава што га срете,
по даху вјетра, по јастребу,
по шуму лишћа нек узлете
нијеме моје жалбе небу.
ЧОБАНИЦА
Поља и младе пшенице зелене,
под меким дланом вјетра повијене.
Кроз гору стадо–пјена ускипјела,
За њим у скоку два лака опанка:
за стадом хита румена чобанка
и бујну младост пронесе пут села.
У руци прут јој фијукну за стадом
а њено око дотаче ме крадом.
Да л' ошину то мене витким прутом
те пламен суну и лизну уз мене?
Или ми лице опрљи барутом
пламено око из горе зелене?
ЖАЛБА МРТВОМ ДРУГУ
Драгој сјени књижевника
Николе–Пуње Лопичића
1.
Пишем ти мртвом из нашег мјеста,
док јаблан дрхти од ноћи стрављен,
А нико не зна ни која цеста
до тебе води на гроб затрављен.
Захује кроз ноћ као да коре
вјетрови с југа ко фијук бича;
о теби с тужним призвуком зборе
мећаве зимске из твојих прича.
2.
Усамљен родним пролазим градом
у сјенци кућа, крај ниског жбуња,
и само ми се придруже крадом
умукли твоји кораци, Пуња.
Са мном другује једино муња,
вјетар и киша и магла сива.
Заборавили су давно, Пуња,
и тебе мртва и мене жива.
ПОХОДИ НА ЦРНУ ГОРУ
Какво ли тражисе благо у теби, најмилија,
с војскама силним и флотама ратних лађа,
кад је слобода била једино што кам твој рађа
а јунаштво твоја једина индустрија?
О, могла си пред свима ноћу–дању
џепове да истресес, да сви се зграну љуто;
пред њих би пало само изгужвано и жуто
увјерење о сиромашном стању.
Па зашто насртаху бијесни на твоја врата
као да кријеш у себи сва блага свјетска
и све руднике суха злата,
ти – сиромашице моја словенска!
КРИЛО У МАГЛИ
Из сиве магле што згуснута пије
улицу дугу, куће – зид по зид,
исплови једно крило голубије
и урони ми бјелином у вид.
И тек што магла опет попи крило,
у мени бљесну, ко у одзив жив,
све што је икад срцу радост било
Утихли градом кораци.
Јесење небо проплака,
Пуни су воде облаци
и воде пуне облака.
СУША У НАХИЈИ
По увалама сјетно шуште
клонула жита свела.
Глувина легла по странама,
на међе туга сјела.
О скорој киши жедна сниш ли,
у кршу земљо врела?
Облаци с неба кришом сишли
на људска брижна цела.
КУЋИШТЕ У ПОЉУ
Два дома некад у вечери студне,
– сад трошне међе, пусте и безљудне.
Шушне ли змија у тишини дана
ил’ траву вјетра помилује струја,
од змије им се ход људски причуја,
од вјетра – шапа давних укућана.
У густом сплету траве повијуше,
још само једно ко да желе оне:
зидове једна другој да прислоне,
па трошне да се од додира сруше.
Два дома некад, два кликтава зова,
– сад пусте међе, с небом мјесто крова.
СУЖАЊ НА КАМЕНУ
Залази сунце – сужњу да отвори
свијета другу страну
у жутом сјају неба над планином
као на свијетлом екрану:
Час палме шуме а час једра броде,
ко да их нека свјетлост са мора прелама,
далеке, модре обале и воде
долазе мени небом у походе
ко сан и варка сама.
Свуда се небо огледа у водама,
у свим морима среда:
од кише мутно, од сунца у пламену;
само се мени – сужњу на камену –
море у небу огледа.
У СУСРЕТ НЕБУ
Сјај чудни један запад точи
На земљу небо слази крадом:
носе га, носе жутим градом,
носе га стакла, воде, очи.
Сјај чудни један запад има:
висока стабла к њему стреме,
пут њега ноћас птице нијеме
хитају пјане, у јатима.
Од неба тога жутог пијан,
и ја му поглед мутни шаљем,
на земљи овој теским маљем
живота патног изубијан.
Кроз шапат трава што га срете,
по даху вјетра, по јастребу,
по шуму лишћа нек узлете
нијеме моје зеље небу.
КАРИ ШАБАНОВИ
Сјећање ме лаком тугом ови
... вече слази и мирише липа.
Кроз сумрак се чује колска шкрипа,
– с пута иду кари Шабанови
Ми у сусрет отрчимо к њима,
а кари нас врате срећне кући
и сивом нас џадом труцкајући
о пређеним шапћу друмовима...
... Мили дани, моји сни нестали,
као да сте сви у јутро неко
на каре се крадом укрцали
и отишли од мене далеко.
Залуд ухо сад звукове лови,
залуд око даљинама пипа:
давно више не чује се шкрипа
нити иду кари Шабанови.
ВИЗИЈА
Цетињско поље и модри сумрак у прољеће
Путељком што бразда поље као линија длан
усамљен корача Његош, замишљен и грудоболан,
и зна, сјетан, да му вијека бити неће.
А свака боја и шум вечерњи наговијести
сву тугу једне младости без здравља
и сву скривену и вјечну љепоту
живота што га полако оставља.
Толике тајне овог свијета бијела
а тако мали број дана.
Не мучи њега свијест о смрти тијела,
већ га мучи смрт свијести, тако рана.
Поглед даљину оре и буши хоризонт сиви:
“Благо томе ко довијек живи”.
Сикти кроз њега снажно млаз страсне воље
и прелива га свега као течност:
у џина расте Његош, болестан од грудобоље,
и силан, крцат мишљу,
он крену кроз пусто поље
и закорачи право у вјечност
ПОТОЊА УРА РАДА ТОМОВА
Пожеље – мрући млад на родној плочи:
све друго нека прежаљено буде,
ал да је само да остану очи,
загледане у свијет и људе.
Последњи трептај вида испуни сјета:
свака је смрт по једна пропаст свијета.
БИЉАРДА
На стогодишњицу Његошеве смрти
На мјесечини град ко дању видан.
Пуста и глува с кулама Биљарда
крај манастира тужна чека Рада
да с пута стигне од прси извидан.
И мјесечина по кругу пребира,
прстима жутим кроз ноћ пипа меку,
на стази некој близу манастира
Владици брижном да оцрта сјенку.
Ноћ граби јутру а ни јава Раду.
Тек црне сјенке замашу из круга,
па свуколику камену Биљарду
опаше тешка, стогодишња туга.
